PORUKE UDRUŽENJA ZA PRAVO OSIGURANJA SRBIJE SA X GODIŠNJEG SAVETOVANJA

„INTEGRACIJA (PRAVA) OSIGURANJA SRBIJE U EVROPSKI (EU) SISTEM OSIGURANJA“,

ODRŽANOG NA PALIĆU

U DANE 24. i 25. APRILA 2009.

Polazeći od na Savetovanju izraženih opšteprihvaćenih gledišta:

–        Da osnovnu snagu za ubrzavanje napretka srpskog osiguranja ka EU sistemu osiguranja čine brze reforme i usvajanje, u osiguranju, zakona usklađenih sa EU sistemom i sistemom osiguranja država članica,

–        Da izgradnja prava osiguranja Srbije na temeljima harmonizovanih rešenja koje je ustanovila EU i države članice jeste aktivnost na upotpunjavanju i uključivanju našeg prava osiguranja u tokova evropske pravne civilizacije,

–        Da široko upoznavanje stručne javnosti u osiguranju sa onim šta je Evropa postigla na usklađivanju i razvoju sistema osiguranja i za šta se u ovoj oblasti zalaže jeste uslov da se ono što je u ovoj oblasti postignuto bolje razume i u našem osiguranju lakše i brže prihvati i primeni,

–        Da na ovim pitanjima saradnja naših eksperata sa ekspertima iz osiguranja u zemaljama članicama EU vodi razmeni znanja i iskustava koji obezbeđuju da se domaći eksperti u osiguranju uključe u evropski prostor osiguranja, što je od posebnog značaja, jer prihvatanje rešenja iz direktiva i drugih izvora evropskog prava osiguranja nije puko prepisivanje u njima usvojenih pravila, već njihovo kreativno prilagođavanje duhu evropskog, ali i osobinama domaćeg pravnog sistema,

–        Da je u  Srbiji odmakao rad na izradi Građanskog Zakonika u kome će biti regulisan ugovor o kopnenom osiguranju koji koincidira sa radom na izmenama zakona o ugovoru o osiguranju u velikom broju zemalja članica EU i događa se u vreme kada je na inicijativu Evropske Komisije, u EU na samom kraju rad na izradi nacrta Opšteg referentnog okvira za ugovorno pravo osiguranja, kao dela Ošteg referentnog okvira Evropskog ugovornog prava, te da u procesu reforme ugovora o osiguranju u Srbiji moderna rešenja evropskog ugovornog prava moraju naći svoje mesto,

–        Da baština napisanog u oblasti harmonizacije našeg osiguranja sa evropskim sistemom osiguranja koja se nalazi u zbornicima radova sa palićkih savetovanja, u objavljenim prilozima u Reviji za pravo osiguranja i u drugim publikacijama visoko u struci rangiranih članova Udruženja za pravo osiguranja Srbije čini nezaobilazni izvor na kome može da se u Srbiji izgradi potpuno novi sistem osiguranja, te da korišćenje ove literature može da popravi, iz prošlosti, ružan i loš primer kako rade regulatorna tela Republike Srbije na donošenju Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, čiji definitivni nacrt pišu već više od četiri godine i

–        Da Poruke, kao završna faza rasprava vođenih na Savetovanju, treba da predstave sadržinu ideja koje su iznete u toku Savetovanja,

učesnici X Savetovanja, pravnici, ekonomisti i drugi stručnjaci sa akademskim obrazovanjem u osiguranju, na osnovu objavljenih dvadeset referata domaćih i inostranih autora objavljenih u Zborniku radova „Integracija (prava) osiguranja Srbije u evropski (EU) sistem osiguranja (Beograd, april 2009) i vođene diskusije, na Savetovanju su usvojili i stručnoj javnosti upućuju nove predloge u cilju usklađivanja osiguranja Srbije sa sistemom osiguranja EU koji nisu bili predmet rasprave na ranijim savetovanjima, obuhvaćene u sledećim:

P O R U K A M A

 OPŠTA PITANJA PRAVA I PRIVREDE OSIGURANJA

1. U toku sprovođenja mera za prevladavanje finansijske krize neophodno je prvenstveno sprovoditi mere nadzora nad svim vidovima poslovanja banaka i menadžerskim primanjima u bankama, kako se ne bi desilo da, plasmani banaka završavaju u poslovima čija je ekonomska osnova rizična i neodrživa za razvoj banke i finansijskog tržišta. Posebno treba izbeći da bilo kakva komercijalna ili državna podrška, kako je pokazalo iskustvo u svetu, u mnogim slučajevima ne bude iskorišćeno za isplatu bonusa menadžera banaka u nesolventnim i poslovno teškim situacijama.

Iako će u okviru EU relevantnom direktivom dalje biti uređeno to pitanje, potrebno je da se u interesu klijenata uspostavi novi zakonski okvir za izvršavanje usluga platnog prometa u smislu ubrzanja tempa prenosa sredstava, proširenje obaveze informisanja klijenata o uslugama i donošenje jednoobraznih obavezujućih pravila. U navedenom smislu, neophodno je doneti propise koji će obavezati da se transakcije prenosa sredstava u zemlji i na području EU vrše najduže do tri dana, odnosno jedan dan, da ako zahtev za plaćanje bude dat u pismenoj formi, da se rok produžava za jedan dan, da bez obzira na to koliko banaka učestvuje u platnom prometu, svi pružaoci usluga moraju da se pobrinu za to da iznos bude isplaćen pravovremeno i u punoj visini. Od zakonodavca se takođe očekuje da pooštri kontrolu i oteža špekulaciju i privredni kriminal, kako bi ga učinio neisplativim.

Aktuelni događaji na svetskom finansijskom tržištu sugerišu da regulativa ima  važnu ulogu u funkcionisanju ovog  segmenta privrednog sistema i da se zaštita interesa osiguranika, kao potrošača usluga osiguranja, obezbeđenje solventnosti i likvidnosti kompanija može postići samo uz objektivan i nezavistan rad regulatornih tela.

2. Usled pada performansi finansijskih tržišta, došlo je do pada vrednosti aktive koji je pogodio i bilanse društava za osiguranje. Stoga je neophodno da se zakonski – institucionalno, za vreme dok traje finansijska kriza, omogući da društva za osiguranje drugačije vrednuju hartije od vrednosti u koje su ulagali tako da se vrednost hartija od vrednosti procenjuje na osnovu ponderisane prosečne cene, a ne trenutne tržišne cene. Time bi se u bilansima društava za osiguranje iskazivali manji gubici u odnosu na one do kojih je doveo pad vrednosti akcija na Beogradskoj berzi.

3. Ilegalne aktivnosti, kao što su pranje novca i finansiranje terorizma predstavljaju pretnju za integritet i ugled osiguravajućih društava i stabilnost globalnog finansijskog sistema. Kada se radi o sprečavanju pranja novca, finansiranja terorizma i prevara, društva za osiguranje treba da ustanove potpune procedure za obradu sumnjivih slučajeva. U tom smeru, neophodno je da koriste sveobuhvatno osmišljene i pouzdane softverske pakete koji će im omogućiti evidentiranje, praćenje i kontrolu podataka o sumnjivim klijentima i njihovim transakcijama, prvenstveno u vezi sa osiguranjem života, ali i svim drugim vrstama osiguranja u kojima bi moglo da dođe do pokušaja realizacije zabranjenih transakcija.

4. Aktuelna situacija na globalnom nivou i finansijska kriza, ne samo u našoj zemlji već i na međunarodnom nivou, vraća težište pažnje sa kapitala na ljudski faktor kao pokretača ekonomije. S obzirom da je istorijsko iskustvo u drugim državama dokazalo veliki značaj društava za uzajamno osiguranje, neophodno je u našoj državi podstaći svest o uzajamnoj solidarnosti i pomoći, kako bi se istovrsni rizici delili u zajednici koja je zasnovana na maksimalnom međusobnom poverenju. U današnje vreme ova vrsta društava treba da ima daleko veći značaj od onog koji je imala do sada. Ovo se posebno odnosi na institucionalnu edukaciju o prednostima društava za uzajamno osiguranje i podsticanje njihovog osnivanja u pojedinim vrstama osiguranja ili u vezi sa posebno teškim rizicima. U tom smislu, prvi korak bi mogao da bude donošenje posebnog zakona o društvima za uzajamno osiguranje kojim bi se detaljnije regulisala prava o obaveze njegovih članova, poseban pravni status, smanjio iznos kapital neophodnog za osnivanje ovih društava i predvideli drugi podsticaji.

OSIGURANJA LICA

1. Već duži niz godina u gotovo svim razvijenim zapadnim zemljama do izražaja dolaze problemi finansiranja zdravstvene zaštite stanovništva.

Jedno od rešenja ovog problema treba tražiti u širenju svesti o prednostima privatnog zdravstvenog osiguranja i podsticanju njegovog dobrovoljnog zaključivanja kako bi se problemi finansiranja zdravstva, ako ne rešili, onda makar ublažili. Time bi se u društvenoj zajednici pružila mogućnost pojedincu da za svoja sredstva pribavi dostupnije usluge po obimu i kvalitetu, usluge koje on želi i koje je u stanju da plati.

Međutim, u reformi sistema zdravstvenog osiguranja, kako javnog, tako i privatnog i razvijanju veće uloge dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja, u našim uslovima treba voditi računa o promeni ustavnog rešenja koje pojedinim kategorijama građana garantuje zdravstvenu zaštitu čiji se troškovi pokrivaju iz javnih prihoda. Neprihvatljivi načini sticanja prioriteta na zdravstvene usluge sužavaju potencijalni broj lica kojima bi dobrovoljno osiguranje moglo da predstavlja interes, te o tome zakonodavac u budućoj reformi zdravstvenog sistema mora da vodi računa.

2. Po svojoj ulozi u osiguranju života i po važnosti koju ima, matematička rezerva predstavlja osnovnu stavku u bilansima osiguranja života. Zbog toga, prilikom izbora metoda obračuna, formiranja i plasmana sredstava matematičke rezerve svako društvo za osiguranje treba da se rukovodi osnovnim principom dovoljnosti rezervi kojima će obezbediti nesmetanu isplatu svih dospelih obaveza prema korisnicima osiguranja.

OSIGURANJA NEŽIVOTNIH GRANA

1.      Četvrta i Peta Direktiva EU u oblasti osiguranja automobilske odgovornosti unose u sistem ovog osiguranja obaveznog u svim držaama članicama, u odnosu na prethodne, dodatne elemente osiguranja i zaštite oštećenih lica, učesnika saobraćajnih nesreća u inostranstvu, a da se pri tom ne menjaju pravila o merodavnom pravu i međunarodnoj nadležnosti. One u cilju harmonizacije nacionalnih zakonodavstava sa evropskim, državama članicama EU daju određeni pravac koji bi doveo do zajedničkog i manje ili više pojednostavljenog usklađenog uređenja pitanja poboljšanja položaja lica koje je oštećeno u saobraćajnoj nezgodi u inostranstvu na način da ova lica svoja prava više ne moraju ostvarivati van njihove matične države, nego mogu zahtev za odštetu da podnesu kod ovlašćenog predstavnika osiguravajućeg društva uzročnika štete, koje se nalazi u njihovoj državi.

            Ova i sva druga rešenja koja donose ove dve značajne direktive detaljno su razmatrana na VIII Savetovanju Udruženja za pravo osiguranja „Osiguranje u susret procesu pridruživanja SCG EU“, Palić od 12. do 14. aprila 2006. godine, kojom prilikom su i dati konkretni predlozi rešenja iz ovih direktiva koja bi morala biti uključena u tada započetu reformu osiguranja automobilske odgovornosti u Srbiji izradom prvog teksta Nacrta Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju od 2005. godine.

            S obzirom da reforma ovog osiguranja još nije završena i da ni u poslednjem tekstu Nacrta Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, objavljenom krajem 2008. godine nisu prihvaćeni svi predlozi Udruženja o načinu sprovođenja Četvrte i Pete Direktive čija su rešenja nanovo razmatrana na ovom X Savetovanju, ponovo se aktuelizuje zalaganje Udruženja za pravo osiguranja Srbije i Crne Gore sa VIII Savetovanja u tom pravcu, izloženo i u Porukama sa tog Savetovanja objavljenim u Reviji za pravo osiguranja, br. 1-2/2006, str. 66.

            2. Sadašnje rešenje organizacije garantnog fonda u Srbiji je kao u većini drugih evropskih zemalja. Poslovi garantnog fonda, zelene karte i drugi zajednički poslovi osiguravača obavljaju se na jednom mestu u Udruženju osiguravača Srbije što je najekonomičnije jer se angažuje mali broj radnika za zajedničke poslove administracije, finansija i uprave.

Prema Nacrtu novog Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju od 2008. godine menja se dosadašnji koncept garantnog fonda i uvodi novo rešenje koje ne postoji ni u jednoj evropskoj zemlji. Osniva se novi i zadržava garantni fond pri Udruženju osiguravača Srbije koji nastavlja da radi sve dok bude obaveza za isplatu šteta društava za osiguranje koja su prestala sa radom do stupanja na snagu ovog zakona.

Troškovi rada koji se odnose na upravu, finansije i administraciju dva fonda mnogo su veći što će zahtevati nepotrebno povećanje premije osiguranja, a pre svega premije osiguranja od automobilske odgovornosti.

Prihvatljivo je da se osnuje samostalan novi garantni fond jer takva iskustva postoje, ali nema nikakvog osnova da uporedo postoje dva garantna fonda.

3. Normativne aktivnosti u okviru EU i aktivnosti vodećih međunarodnih asocijacija koje se odnose na oblast osiguranja izvoznih kredita, kao i primena u njima ustanovljenih inovativnih međunarodnih rešenja u domaćem okruženju, doprineće da se različiti subjekti institucionalnog okvira podrške izvozu u Srbiji brže prilogode zahtevima integracionog procesa Srbije u EU i njihovo poslovanje harmonizuje sa procesima koji se odvijaju na međunarodnom tržištu osiguranja izvoznih kredita.

            4. Obligaciono zakonodavstvo Srbije nema, kao što je to uređeno u odredbama čl. 6:102 „Odgovornost punomoćnika“ iz Predloga Principa Evropske grupe o odštetnom pravu, posebno načelno pravilo o tome kako odgovara lice za štetu prouzrokovanu radom njegovih pomoćnika u okviru poverenih poslova i pravilo o samostalnoj odgovornosti za naknadu štete prouzrokovanu radom pomoćnika i to pitanje treba regulisati prilikom izrade novog Građanskog zakonika Srbije. Njegovim regulisanjem otvoriće se prostor da u osiguranju odgovornosti izvođača radova domaći osiguravači, umesto da pokriće odgovornosti izvođača i podizvođača radova kao pomoćnika izvođača sprovode prema polisama i uslovima osiguranja opšte odgovornosti, na tržište iznesu nove proizvode osiguranja od odgovornosti izvođača radova.

 UGOVOR O OSIGURANJU

1. Polazeći od toga da kod zakonskog određivanja pojma osiguranog slučaja u osiguranju od odgovornosti treba pomiriti interes osiguranika i oštećenog lica da dobiju zaštitu i za štete nastale iz događaja koji se ostvario za vreme trajanja polise, a čije su se posledice ostvarile posle isteka tog roka, i interesa osigurača da se taj period posle isteka ugovora ne protegne u nedogled (naročito kod tzv. kasnih serijskih šteta), predlaže se izmena i dopuna postojećeg rešenja u čl. 940. Zakona o obligacionim odnosima, u smislu da se ostavi više prostora autonomiji volje ugovornih strana, uz vođenje računa o interesima osiguranika i oštećenog lica – posebno u slučajevima obaveznog osiguranja od odgovornosti tako što će se predvideti mogućnost ugovaranja klauzula claims made kao osiguranog slučaja, uz razumnu meru dužine perioda u kome se odštetni zahtev može podneti vodeći računa o dužini trajanja odgovornosti za štetu, ali i posledicama vremenskog ograničenja obaveze osigurača, posebno u odnosu na zastarelost prava oštećenog lica prema osiguraču.

2.Obaveza koju ponudilac/ugovarač osiguranja ima prema osiguravaču pre zaključenja ugovora o osiguranju, u našem Zakonu o obligacionim odnosima regulisana kao obaveza ugovarača osiguranja da osiguravaču „prijavi okolnosti od značaja za ocenu rizka“ u čl. 907-911, u Nacrtu Opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo je dobila, pod uticajem direktiva EU, novu dimenziju u kreiraciji obaveze ugovarača „na davanje informacija pre zaključenja ugovora“. Osobine pravnog režima ove obaveze u poređenju sa režimom obaveze prijave okolnosti od značaja za ocenu rizika je da je ona transparentnije uređena i uravnoteženije u zaštiti interesa ugovornih strana, kao i da je formulisana pravilima koja ugovornim stranama pružaju kvalitetniju pravnu sigurnost u ugovornom odnosu. Stoga se preuzimanje određenih rešenja kojima je normirana ova obaveza u Nacrtu Opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo osiguranja može smatrati korisnim u reformisanju pravila o ugovoru o kopnenom osiguranju u našem pravu.

3. Nacrta Opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo osiguranja ustanovljava izvestan broj načela od značaja za zaključivanje i izvršenje ugovora o osiguranju koja su nepoznata u našem zakonodavstvu ili su šire postavljena od nekih koja su mu poznata.

U red načela koja nisu poznata dolaze načelo o teretu dokazivanja da je ugovarač primio isprave koje je osiguravač trebao da mu preda, jeziku isprava koje osiguravač sastavlja, formi obaveštenja osiguravača i zabrani diskriminacije. Ona snažno štite interesa ugovarača osiguranja, osiguranika i korisnika i morala bi biti prihvaćena u našem pravu, kao i načelo o imputiranoj upoznatosti  lica u osiguranju sa činjenicama poznatim licima kojima su oni dali odrešena ovlašćenja u vezi sa zaključenjem i izvršenjem ugovora o osiguranjnu koje štiti interese osiguravača,

Načelo o načinu tumačenja isprava koje istavlja osiguravač, u pogledu vrste isprava i subjekata kojima se one istavljaju je znatno šire u odnosu na pravilo o tumačenju odredbi ugovora u posebnim slučajevima iz čl. 100. Zakona o obligacionim odnosima i sa tom sadržinom treba da se prihvati u našem pravu.

4. Proces zaključenja ugovora o osiguranju prema Nacrtu Opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo osiguranja odvija se kroz nekoliko etapa i u nekoliko faza u okviru svake etape. One su uređene do detalja, bez otvorenih pitanja. Nacrt sadrži moderna rešenja iz direktiva EU i pravnih sistema država članica EU koja nisu regulisana u našem pravu osiguranja, ali donosi i nova koja nisu poznata tim sistemima, kao ni našem pravu. Zato, u red onih koji se posebno preporučuju da ih razmotri i uzme u obzir Komisija za Građanski zakonik Srbije i predlagač zakonika, dolaze ona kojima se uređuje: a) obaveza koju ima osiguravač prema ponudiocu na davanje predugovornih isprava, b) obaveze osiguravača da ponudioca upozori na nedoslednosti u pokriću i na početak pokrića i c) pravne posledice polise.

5. Zakon o obligacionim odnosima list pokrića smatra formom definitivno zaključenog ugovora o osiguranju koji počinje da dejstvuje od njegovog izdavanja, a ne od izdavanja polise kojom će kasnije biti zamenjen. Zato je njegov bitan sastojak i označenje premije osiguranja što je i bitan sastojak polise osiguranja (čl. 901. st. 1 i čl. 902. st. 2). Takvim rešenjem našeg zakonodavca zapostavlja se funkcija lista pokrića kao ugovora ili dokaza o zaključenom ugovoru o privremenom pokruću koji ne mora da sadrži premiju, odnosno sve bitne sastojke polise osiguranja u svakom slučaju. Ove dve funkcije lista pokrića u pravnim sistemima nekih država članica EU su jasno razgraničene, a to je slučaj i u Nactu Opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo čija su rešenja zato znatno transparentnija i prihvatljivija od onih koje ima Zakon o obligacionim odnosima.

6. Komisiji za Građanski zakonik Srbije predlaže da se prilikom revizije propisa o ugovoru o kopnenom osiguranju preuzme iz Nacrta Opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo: pretpostavljeni formalizam u izvršenju obaveze ugovarača osiguranja da osiguravaču prijavi okolnosti od značaja za odluku da uopšte zaključi ugovor ili da to učini prema uslovima po kojima inače posluje i koje su predmet jasnih i preciznih pitanja koja mu je postavio osiguravač, formalni karakter obaveze koju ima osiguravač da ugovaraču dostavi predugovorne isprave koje sadrže informacije o ugovoru koji se zaključuje i koje obuhvataju bitne sastojke tog ugovora i uslove ugovora, pretpostavljeni formalni karakter obaveza osiguravača da ponudioca upozori na nedoslednosti u pokriću i početak pokrića i formalni karakter obaveze da obavesti ugovarača osiguranja o razlikama između elemenata/uslova polise i onih iz ponude ili predugovornih isprava i o pravu na prigovor na razlike. Tada će izgubiti značaj svaka diskusija koja se vodi kod nas u vezi sa pitanjem: da li ugovor o kopnenom osiguranju treba da ostane kao do sada en bloc formalan, ili, formalan samo treba da bude ugovor o osiguranju života. Zbog toga što ovaj formalizam, faktički i pretpostavljeni, u izvršavanju pomenutih obaveza ugovarača i osiguravača u predugovornoj fazi i fazi zaključenja ugovora, ukida zaštitnu funkciju forme ad solemnitatem ugovora o osiguranju kako je ona shvatana i regulisana u nas u vreme donošenja Zakona o obligacionim odnosima, te zato može biti zamenjena opštim pravilom da se ugovor o kopnenom osiguranju zaključuje solo consensu.

7. Rešenja koja sadrži regulativa u Srbiji u pogledu nepravednih/nekorektnih klauzula kojima se na opšti način regulišu ove klauzule u obligacionim ugovorima (čl. 143. ZOO), predstavljaju solidnu osnovu da se primereno ugovoru o osiguranju ona posebnim odredbama konkretizuju za ugovor o osiguranju. Ona zahtevaju i određene izmene i dopune radi usklađivanja sa savremenim tendencijama u pravu EU. Posebnu pažnju treba posvetiti Direktivi 93/13 od 5. aprila 1993. o nekorektnim klauzulama potrošačkih ugovora, ne samo u vezi sa nekorektnim odredbama u potrošačkim ugovorima, već i u vezi sa regulativom koja će se odnositi na sve formularne ugovore. Pri tom treba imati u vidu Direktivu 98/27 od 19. maja 1998. o privremenim merama za zaštitu interesa potrošača i omogućiti zakonskim odredbama pokretanje postupaka po kolektivnim tužbama za zabranu primene nepravednih odredbi opštih uslova formularnih ugovora.

U ovom postupku treba imati u vidu rešenja koja su u ovoj materiji primenjena u zemljama koje imaju pravni sistem blizak našem pravnom poretku, kao i rešenja primenjena u zakonima zemalja nastalih na teritoriji bivše SFRJ, s obzirom da je svima osnov bio Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine.

8. Za oblast osiguranja, uočljivo je da način na koji su formulisani propisi o zaštiti podataka o ličnosti direktno ugrožavaju pravo osiguravača na informaciju o osiguraniku i okolnostima osiguranog slučaja. Radi se o sukobu prava pojedinca na zaštitu podataka o licima i prava zajednice rizika određenog broja osiguranika na razumno upravljanje fondom osigurane zajednice od strane osiguravača koje kao obaveza osiguravača proizlazi iz zakona i ugovora – polise osiguranja.

U svetlu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti ova važna činjenica, takođe, treba da se uzme u obzir prilikom reforme našeg ugovora o kopnenom osiguranju uopšte, a posebno ugovora o osiguranju lica u novom Građanskom zakoniku Republike Srbije.